Pred sad već dosta godina u rukama mi se našla knjiga naslova Hotel Zagorje, ratni biografski roman autorice Ivane Bodrožić. U to vrijeme, kad sam čitala knjigu, ne mogu reći da sam imala neka prevelika saznanja o Domovinskom ratu i Vukovaru. Jesam, ali većinom ono što smo u tom trenutku učili u školi ili ako sam čula preko medija. Doma o tome i nismo pretjerano razgovarali.
I onda sam pročitala tu knjigu i nekako sam se osobno s time povezala. U smislu, stavila sam se u te Ivanine cipele i razmišljala o tome kako bi bilo meni da sam prognanik. Uvijek se nadaš i misliš da se baš tebi ne može dogoditi. Zato postoji i ono ali. Ali, može. U ovih 30 godina koliko postojim na Zemlji ne mogu reći da mi se nešto posebno teško izdešavalo. Većinom je to mir i dobro.
I tako sam ja malo i zaboravila na taj roman. Do prošlotjedne Tribine ČČ na kojoj je Gavella izvela fantastičnu predstavu Hotel Zagorje uz još bolju glumačku ekipu. Igraju Dijana Vidušin, Ksenija Pajić, Perica Martinović, Bojana Gregorić Vejzović, Lana Meniga, Antonija Stanišić Šperanda, Ivana Bolanča, Tena Nemet Brankov i Đorđe Kukuljica. Autorski je projekt Anice Tomić i Jelene Kovačić.
Predstava koja nas je nasmijala, rasplakala, šokirala, posramila i začudila. Mislim da smo, nakon što smo tri puta pljeskom vratili glumce na pozornicu, izašli iz Centra za kulturu s knedlom u grlu. Drago mi je da i ovakve, poznate i inspirativne predstave gostuju u našem Čakovcu. Nek’ ih bude i više.
